Свјетски поредак данас пролази кроз једну од најдубљих трансформација од завршетка Хладног рата. Рат у Украјини, заоштравање ривалства између Сједињених Америчких Држава и Кине, криза мултилатералних институција и убрзана милитаризација међународних односа указују да се период релативне стабилности заснован на униполарној доминацији приближава свом крају. Умјесто свијета у којем су правила дјеловала предвидиво, обликује се међународно окружење обиљежено стратешком неизвјесношћу, растућом конкуренцијом великих сила и све израженијом фрагментацијом глобалног поретка.

У таквим околностима мијења се и сама природа безбједности. Државе све мање вјерују искључиво постојећим колективним механизмима заштите, а све више настоје да кроз нове облике војно-политичког повезивања, модернизацију оружаних снага и јачање сопствених одбрамбених капацитета обезбиједе дугорочну стратешку позицију. Грамшијева мисао да „старо умире, а ново још не може да се роди“ данас можда боље него икада описује међународни систем који се налази између два историјска поретка.

Такви процеси не заобилазе ни Југоисточну Европу. Напротив, Балкан се поново потврђује као простор на којем се преламају интереси регионалних и глобалних актера. Док се пажња међународне јавности доминантно усмјерава ка источноевропском ратишту, у позадини се одвија постепена, али све израженија трансформација регионалне безбједносне архитектуре. Нови војни аранжмани, убрзано наоружавање и редефинисање стратешких партнерстава показују да се регион поново налази у фази дубоког геополитичког престројавања.

Динамика интензивних глобалних процеса директно се прелама на регионалне безбједносне архитектуре. Актуелна геополитичка кретања постају све прецизнији индикатор нових безбједносних престројавања. Док се исток Европе налази под рефлекторима свјетске јавности, усред Балкана формирају се нове неформалне и формалне војне кооперације које озбиљно нарушавају принцип регионалне равнотеже снага. Врло усклађени наративи регионалних лидера, попут оних у Загребу, Приштини и Тирани више су од обичног политичког става: то је прокламација нове ере у којој се освјежавају стари историјски проблеми. Управо у тој историјској континуитетности формирања ексклузивних војних аранжмана огледа се трајна структурална карактеристика безбједносне политике у Југоисточној Европи, а нарочито на Балкану. Искуство говори да је формирање различитих, било одбрамбених, било војних савеза офанзивног карактера, увијек имало негативне ефекте по безбједност и мир, те на крају помогло распаљивању низа узастопних ратова. Савремени процеси не представљају изузетак од тог обрасца. Чини се да обећавајући послијератни напори за стабилизацијом полако постају обесмишљени склапањем нових војних савеза који, по свему судећи, настају с циљем изазивања нових подјела и озбиљних конфронтација. Порука хрватског министра одбране Ивана Анушића да је „прошло вријеме када је Хрватска питала Београд шта смије и како треба радити“ експлицитна је најава промјене безбједносне парадигме у свјетлу прошлогодишњег потписивања декларације о сарадњи у области одбране и безбједности између Загреба, Тиране и Приштине. Формирање овог трилатералног безбједносног савеза није акт пуке политичке координације, већ значајна структурална промјена у безбједносној архитектури Југоисточне Европе. Ријеч је о савезу који се темељи на заједничком имениоцу: антагонизму према Републици Србији чији се неодвојиви дио територије овим настоји посредно увући у оно што је албански министар одбране назвао „меморандумом о координацији одбране“, а чиме се заправо покреће формирање новог ривалског табора као противтеже Србији. Додатну тежину овом безбједносном аранжману даје чињеница да је током 2026. године сарадња прешла из декларативне у оперативну фазу. Одржани су састанци представника министарстава одбране и начелника генералштабова, док су најављене и заједничке војне вјежбе – двије у Хрватској и једна у Албанији.

Тиме је потврђено да декларација о сарадњи у области одбране и безбједности није остала на нивоу политичке симболике, већ се постепено операционализује кроз конкретне облике војне координације. Ријеч је о савезу којим се угрожава ионако осјетљива регионална равнотежа снага и подстиче оживљавање логике „хладног рата“, поткопавајући регионалну сарадњу и јединство и стварајући безбједносну атмосферу у којој чак и неутрално настројене државе осјећају својеврстан притисак. Посебно опасна димензија овог процеса огледа се у покушајима да се такозвано Косово „на мала врата“ уведе у евроатлантске безбједносне структуре, те у интенцији да се оно што називају Косовским безбједносним снагама de facto трансформише у војску Косова. Очигледно је да се, док формални пут ка НАТО пакту остаје блокиран због недостатка консензуса унутар саме Алијансе и непризнавања од стране пет држава чланица, на терену спроводи стратегија фактичког везивања такозваног Косова за безбједносни систем НАТО-а. Међутим, тешко се одупријети утиску да се смисао овог потоњег савеза на томе не завршава. Наиме, појава овог облика војне кооперације несумњиво баца свјетло на питања о перцепцији поузданости НАТО алијансе у Југоисточној Европи. Сви недавни потези трију савезника указују на присутну забринутост међу балканским државама о потенцијалном слабљењу преклапајућег утицаја НАТО пакта на Балкану.

Стога се овај новостворени савез у извјесном смислу може тумачити и као одређена порука Београду, али и ријешеност Албаније и Хрватске да, у случају слабљења утицаја НАТО-а на Балкану, у том послу предухитре Србију. Поред тога, аргумент да се овај савез не може посматрати као изоловани безбједносни аранжман ограничен на три државе, већ као процес који неминовно утиче на ширу геополитичку динамику цијеле Југоисточне Европе, поткрепљује и чињеница да је у исти позвана и Бугарска, уз истовремено упадљиво заобилажење Сјеверне Македоније, Грчке и Црне Горе. Изостављање Атине и Скопља сугерише намјеру да се створи хомогени блок држава које дијеле специфичне аспирације, док се Црна Гора, упркос свом чланству у НАТО-у, настоји приморати на потпуну субординацију овим „притисцима с бока“. Стратегија стезања обруча око Србије очито је усмјерена на потпуну прекомпозицију региона. Изолација Србије спроводи се кроз креирање непријатељског окружења у којем се сусједне државе приморавају на сврставање. У том смислу, даљи развој догађаја ће свакако зависити од спремности по страни остављених балканских држава да се одупру утицају и пријетњи новоформираног „тројног пакта“.

Да ли ће оваква констелација снага Сјеверну Македонију и Црну Гору гурнути у загрљај Србији, окренути их ка вођењу суверене политике која није у складу са циљевима осовине Загреб-Тирана-Приштина, или ће пак попустити, остаје да се види у будућности. Потенцијално мања осјетљивост на српске интересе и уопште бугарско-српске односе од стране бугарског премијера Румена Радева, чија је странка недавно однијела побједу на изборима, могла би водити ка бугарском ангажовању у правцу чланства у војном савезу који су створили Загреб, Тирана и Приштина. Томе у прилог говори историјско искуство које свједочи да се Софији не може до краја вјеровати што, између осталог, потврђује и изјава Румена Радева да би „европске институције требало озбиљно да схвате пројекат српски свијет“, као и да је „вријеме да се све европске институције пуно озбиљније позабаве овим питањем“. Истовремено, то би Сјеверну Македонију ставило у неповољан положај. У сличној дилеми је и Црна Гора, а први тест њене отпорности на притиске биће опстанак учешћа српских партија у Влади Црне Горе. Њено нагињање ка српском табору неминовно би узнемирило прозападне фракције и НАТО пакт. Посљедице овакве безбједносне ситуације леже у све већој фрагментацији и бројним престројавањима, што ће се с разлогом врло вјероватно наставити и у будућности. Балканско „буре барута“ поново постаје жртва старе колонијале логике divide et impera, али овога пута у технолошком руху 21. вијека. Остати регионално изолована држава у односу на различите покушаје прекомпоновања постојећег statusa quo прилично је недопустива и врло опасна солуција. Стога је у потпуности разумљиво и оправдано реаговање Србије у правцу потписивања Споразума о стратешкој сарадњи у области одбране са Мађарском. Такође, стварање православне балканске алијансе коју би чиниле Србија, Грчка, Румунија, Црна Гора и Сјеверна Македонија, било би легитиман одговор на војни савез Хрватске, Албаније и такозваног Косова. Поновно успостављање регионалне равнотеже снаге подразумијева нужну укљученост Србије као стратешки важног актера у Југоисточној Европи. То није само питање дипломатских савеза, већ и директан одговор на убрзану технолошку трку у наоружању која се одвија под плаштом модернизације. Постојећа тенденција наоружавања појединих држава Југоисточне Европе, попут Албаније и Хрватске, указује на намјеру да се кроз набавку офанзивних система директно угрози одбрамбени капацитет Србије која на простору Југоисточне Европе има веома важну улогу због своје геостратешке позиције, територијалне величине, географије и политичког утицаја. Набавка беспилотних летјелица „Bayraktar TB2“ од стране Тиране и Приштине, као и хрватска инвестиција у ескадрилу вишенамјенских борбених авиона „Рафалес“ и ракетне системе „ХИМАРС“, јасно показују тежњу ка технолошкој доминацији у области наоружања, која би Београд ставила пред свршен чин. Одговор Србије кроз стратешку сарадњу са Мађарском, али и набавку сопствених савремених система попут кинеског ПВО система ФК-3 и руских система за електронско ратовање „Репелент“, представља нужан корак у очувању паритета. Према постојећем односу снага, Србија и Мађарска надмашују осовину Хрватска-Албанија-Косово* по питању конвенционалних снага. Међутим, не треба губити из вида чињеницу да су Хрватска и Албанија чланице НАТО пакта, што значи да посједују корист од логистичке и политичке подршке коју Србија нема. То значи да је НАТО и даље релевантан фактор у моделовању динамике снага у Југоисточној Европи. Посебно занимљиву позицију у овој безбједносној динамици заузима Грчка. Као дугогодишња чланица НАТО-а и Европске уније, она представља важан стуб безбједности Југоисточне Европе.

Чињеница да није признала независност Косова, те да је заобиђена при формирању „балканског тројног савеза“, указује на опрезну стратегију усмјерењу ка очувању стабилности и избјегавању додатне поларизације балканског простора. Такође, савремени трендови у области безбједности рефлектују се и на ситуацију у Босни и Херцеговини која се налази у најдубљој кризи од времена потписивања Дејтонског споразума, а посебно на положај српског народа у Републици Српској. Судбина Југоисточне Европе у наредној деценији зависиће од тога да ли ће превладати логика „тројног пакта“ и сталне конфронтације, или ће се поново вратити смисао покушајима ка успостављању регионалне сарадње. Док се стеже обруч око држава које настоје проводити суверену политику, те склапају паралелни савези у форми ривалских војних блокова, истовремено се тестира и издржљивост саме Европе, али и кредибилитет оних који прокламују мир док активно наоружавају факторе нестабилности. Пројекти попут иницијативе „Отворени Балкан“, упркос ранијим политичким резервама, представљају прагматичан покушај развоја сарадње одоздо – кроз олакшавање кретања радне снаге, унапређење трговинске размјене и јачање функционалне регионалне интеграције. Умјесто да се такве иницијативе посматрају искључиво кроз призму политичке условљености или потенцијалне конкуренције процесу проширења Европске уније, Вашингтон и Брисел могли би их препознати као комплементарне платформе за изградњу повјерења и постепено приближавање европским интеграцијама.

У том смислу, обновљени трансатлантски приступ региону требало би да се фокусира на пружање техничке и институционалне подршке, јачање регионалног власништва над интеграционим процесима и наглашавање конкретних економских користи за грађане.

Истовремено, шири регионални оквири, попут Иницијативе Три мора, који се фокусирају на развој инфраструктуре, дигиталну повезаност и енергетску диверсификацију, могу послужити као важан модел за постепено укључивање држава Западног Балкана у шире европске и евроатлантске економске и стратешке токове, посебно уколико се прилагоде специфичним потребама и капацитетима региона. У том контексту, безбједносна динамика региона поприма све јасније обрисе нове стратешке фрагментације. Посебну пажњу привлачи убрзано јачање војних капацитета на простору Косова и Метохије, гдје је током мандата Аљбина Куртија буџет за безбједност и одбрану вишеструко увећан. Такав тренд, у комбинацији са новим облицима војно-политичке сарадње у региону, отвара озбиљна питања о дугорочној одрживости постојећих безбједносних аранжмана и о поштовању међународноправних оквира који су успостављени након конфликата деведесетих година. Резолуција Савјета безбједности Уједињених нација 1244, као и Споразум о разоружавању из 1996. године, представљали су темељ покушаја стабилизације простора који је деценијама био оптерећен сукобима. Њихово поступно потискивање или реинтерпретирање кроз нове безбједносне аранжмане може додатно продубити неповјерење и отворити простор за нове стратешке неспоразуме.

Историјско искуство Балкана показује да стварање конкурентских војних блокова ријетко остаје без дугорочних посљедица. Регион је више пута био поприште геополитичких пројекција спољашњих актера и ривалстава која су се преламала преко локалних политичких динамика. Управо због тога одговорност данашњих политичких елита није само у очувању тренутне стабилности, већ и у спречавању понављања образаца који су у прошлости водили ка дубоким регионалним подјелама и сукобима. У времену када се глобални поредак поново преобликује, Југоисточна Европа се још једном налази пред избором између логике конфронтације и логике сарадње. Исход тог избора неће одредити само равнотежу снага у региону, већ и његову способност да коначно изађе из циклуса историјских понављања који је предуго одређивао судбину балканског простора.

Redakcija Nacionalni ključ