Ускоро ће годишњица пада Републике Српске Крајине, за неког радосна, за неког болна годишњица. Текст који следи рађен је на основу књиге „Уна-95: одбрана Републике Српске 1995. године“, аутора Данка Боројевића, објављене у Београду 2023. године, која се налази у збирци Конгресне библиотеке САД. Не улазећи у за и против овог ипак несрећног догађаја који се одиграо у прошлости и остао записан у историји, уочава се да је пад Крајине довео до тектонских поремећаја на овим просторима. Остала је празна земља, тешке судбине обичних људи и лажни наративи политичара. Ти наративи и данас трују односе међу људима, који желе само да мирно проживе живот који им је Бог дао на овој земљи.

Пад Републике Српске Крајине у августу 1995. године и брзи слом Српске Војске Крајине (СВК) током хрватске операције „Олуја“ у домаћој јавности се предуго посматрају кроз призму емотивних обојености, површних наратива о „издаји Београда“ или мита да су крајишки борци „утекли без борбе“. Сурова војно-оперативна реалност, документована кроз званична наређења, хронологију преговора и логистичке параметре, открива далеко дубљи и комплекснији процес системског урушавања одбрамбеног система РСК. Слом Крајине није био инцидент, већ директна последица погрешних процена командног кадра, хроничног недостатка људства, логистичке изолације и потпуног изостанка очекиване помоћи од стране Савезне Републике Југославије (СРЈ).

Политичко-дипломатски контекст: Женевски нацрт и Брионске одлуке
Непосредно пред почетак офанзиве, политичко и војно руководство РСК налазило се у стању потпуне стратегијске конфузије. Током преговора у Женеви 3. августа 1995. године, крајишка делегација располагала је јасним обавештајним подацима о концентрацији преко 100.000 хрватских војника на границама. Ипак, политички маневри америчког амбасадора Питера Галбрајта испред Председничких двора у Загребу и формални разговори са Миланом Бабићем искоришћени су искључиво као дипломатска завеса.

Хрватски председник Фрањо Туђман је већ донео дефинитивну одлуку о војној реинтеграцији простора, што је и верификовано на кључним седницама на Брионима у јулу 1995. године. Упркос званичним дипломатским демаршима Француске предвођене Жаком Шираком, Немачке под Хелмутом Колом и формалним упозорењима из штабова НАТО, Загреб је имао прећутно одобрење Вашингтона за покретање операције. Услов је био само један – да блицкриг буде изведен брзо како би се предупредила директна интервенција Војске Југославије.

Оперативни планови и тактички распоред снага

Главни стожер Хрватске војске издао је наређење 3. августа у 21:15 часова, којим је пуна борбена готовост за напад проглашена за наредно јутро у 03:00 часа. Операција „Олуја“ била је конципирана кроз координисано деловање шест зборних подручја – Бјеловар, Загреб, Карловац, Госпић, Сплит, Осијек – и Јужног бојишта, са ангажовањем пет елитних гардијских бригада, 23 домобранске пуковније и 18 резервних бригада. Укупно људство у првом ешалону и резерви бројало је до 200.000 припадника, уз директну подршку ПВО, тешке артиљерије и тактичке авијације.

Насупрот овој сили, СВК је на фронту дугом преко 700 километара могла да супротстави једва 40.000 до 50.000 бораца, што је створило неодржив оперативни однос снага у корист нападача. Главни одбрамбени план СВК под шифрованим називом „Гвозд“ био је потпуно нереално постављен још у тренутку свог настанка. Он је у својој бази предвиђао да крајишке снаге могу самостално издржати удар 15 до 20 дана, што би пружило довољно времена за пуну мобилизацију у Србији и директно укључивање Војске Југославије у сукоб.

Ова претпоставка била је чиста стратегијска заблуда. Мобилизација у Србији за потребе ЈНА доживела је слом још током 1991. године, а у августу 1995. ситуација је била катастрофална. Генерал СВК Миле Новаковић је уочи офанзиве од начелника Генералштаба ВЈ Момчила Перишића добио поразне обавештајне проценте о оџиву на мобилизацијску узбуну у СРЈ: батаљон војне полиције Београдског корпуса забележио је оџив од 30%, бригада на Вождовцу 14%, док је оклопна бригада у Пироту спала на свега 8%. Политички врх у Београду, притиснут санкцијама, ратним замором и унутрашњим притисцима, тражио је излаз из рата у БиХ по сваку цену. „Пуштање Крајине низ воду“ била је стратегијска константа, без обзира на прокламоване идеје о српском јединству.

Ток операције и улога спољних фактора
Офанзива је почела 4. августа у раним јутарњим часовима, а кључни импулс асиметричне предности нападачу дали су амерички борбени авиони. У 04:00 часа ујутро, непосредно пре артиљеријске припреме, америчка авијација је ракетним ударима уништила два радара СВК и покренула масовно електронско ометање комуникационих система. Командни сектор СВК остао је у потпуности одсечен од јединица на предњем крају, што је изазвало моменталну парализу система руковођења и командовања.

Хрватске снаге су првог дана пробиле прве линије одбране на тридесетак праваца. Пад Гламоча и Босанског Грахова у претходним месецима, те избијање противника на Динару, учинили су судбину Книна чистим техничким питањем. На том правцу су дејствовале елитне 4. и 7. гардијска бригада, које су лако сломиле развучене и деморалисане српске снаге. Команда СВК је направила кардиналну оперативну грешку јер је примарни удар очекивала на правцу Слуња, далеко од реалног тежишта наступања противника, што сведочи о потпуном неталенту појединих генерала за оперативно планирање.

Мартићева наредба о евакуацији и морални слом
Кључни психолошки слом одбране догодио се 4. августа у 16:45 часова, када је председник Милан Мартић потписао документ Врховног савјета одбране РСК, заведен под бројем 2-3113-1/95, који је у Главном штабу СВК оверен у 17:20 часова. Ова наредба о планској евакуацији свега за борбу неспособног становништва из општина Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац, правцима према Отрићу, Србу и Лапцу, створила је неописиву конфузију.

Погрешно протумачена на терену, наредба је покренула масовни и панични егзодус цивила. У војној науци важи аксиом: када народ крене у повлачење, за њим неизбежно креће и војска. Борци на првој линији фронта, сазнавши да им породице напуштају домове, масовно су остављали положаје како би обезбедили извлачење својих најмилијих. У појединим секторима, елите попут Корпуса специјалних јединица СВК кретале су се чак и испред народа, што је означило потпуни распад фронта у Северној Далмацији и Лици.

Изузеци јуначког отпора: Кордун и Банија
Супротно наративу да је СВК свуда положила опрему без борбе, сектори Кордун и Банија пружили су жесток и организован отпор. На овим правцима нападе су изводиле хрватске резервне бригаде и домобранске пуковније попуњене резервистима, без учешћа гардијских формација на Кордуну или са минималним учешћем на Банији. Ове обичне јединице нису биле квалитетније од бораца СВК и њихови јуриши су данима рутински одбијани, уз успешне српске противнападе испред Петриње.

О интензитету борби сведоче сурови статистички подаци: од укупно 1100 рањених припадника противничких снага током целе операције, на Банији је из строја избачено преко 400 војника. Банијски борци су елиминисали преко 40 одсто од укупног броја погинулих војника у целој операцији. Зборно подручје Бјеловар претрпело је 8 погинулих, а Зборно подручје Загреб чак 80 мртвих.

Кризу на овом делу фронту морао је лично да спасава генерал Петар Стипетић, кога је Загреб 5. августа ујутро хитно поставио за команданта сектора Север уместо смењеног генерала Ивана Басарца, под чијом је командом операција доживела застој. Тек након масовног општег обухвата и потпуног повлачења суседних крајишких корпуса, пуковник Чедомир Булат је био принуђен на часну предају Кордунског корпуса, при чему му је генерал Стипетић, поштујући војнички кодекс, оставио лично наоружање.

Пасивност залеђа и улога Војске Републике Српске
У Лици и на Банији, ситуацију је додатно отежавало координисано деловање 5. корпуса Армије БиХ под командом Атифа Дудаковића. Његове бригаде, пре свега 501, 502. и 505. бужимска под командом Изета Нанића који је ту и погинуо, извршиле су пробој према Личком Петровом Селу и Двору на Уни, пресецајући избегличке колоне и вршећи масакре над цивилним становништвом, што се одвијало непосредно пред очима пасивних данских војника из мисије УНКРО у школи у Двору.

Помоћ Војске Републике Српске (ВРС) била је крајње симболична и изнуђена, али огромна у поређењу са потпуним изостанком званичног Београда. Први крајишки корпус ВРС налазио се у сопственим тешким одбрамбеним биткама, губећи кључне позиције на Влашићу и Озрену, те није могао да издвоји десетак бригада за помоћ Крајини. Међу борцима ВРС владао је и притајени гнев због раније пасивности СВК током борби у западној Босни. Ипак, мање тактичке јединице ВРС ранга извиђачких водова и чета учествовале су у деблокади народа код Двора на Уни, док је Авијација В и ПВО ВРС извела око 30 регистрованих борбених налета, долазећи појединачно или у паровима на малим висинама и наносећи ударе по предњем крају нападача, успоравајући њихово напредовање унутар територије БиХ.

Крај једне војске и историјска цена пасивности

Операција „Олуја“ званично је завршена 9. августа 1995. године нестанком Републике Српске Крајине, са изузетком 11. славонско-барањског корпуса СВК. Јединице СВК су по преласку на простор Републике Српске у потпуности предале своје наоружање и тешку технику Војсци Републике Српске, којој ће та средства послужити у предстојећим судбоносним одбрамбеним биткама на Уни и Сани у септембру 1995. године.

Званична судбина СВК запечаћена је месецима касније, на 42. седници Врховног савета одбране СРЈ одржаној 12. септембра 1995. године у Београду, када је формално укинут 40. кадровски центар ВЈ, преко којег су официри из Србије слати у Крајину. Тиме је спречена и Мартићева идеја од 4. септембра о формирању Ослободилачке војске РСК, јер обнављање рата није одговарало ни Београду ни исцрпљеној Војсци Републике Српске.

Матрице размишљања крајишког руководства уочи офанзиве – оличене у кобним крилатицама „неће ваљда…“ и „помоћи ће Србија…“ – остале су као отрежњујућа и сурова опомена Србима у Републици Српској да се у рату могу уздати искључиво у сопствене снаге и оперативне могућности. Коначно, историјска паралела недвосмислено доказује: цену свог пасивног понашања према РСК и тајних договарања службеног Београда са међународном заједницом преко леђа сопственог народа, Србија ће у пуном обиму платити свега неколико година касније – током НАТО агресије 1999. године.

АУТОР ТЕКСТА: ДАНКО В.БОРОЈЕВИЋ

Извор текста: https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2026/08/02/slom-srpske-krajine-1995-operativne-zablude-strategijski-promasaji-i-hronologija-jednog-nacionalnog-kraha/