У данашњој Србији медији знају све. Знају ко је иза затворених врата ручао са страним дипломатама, ко је с ким шапутао по кулоарима и шта се тачно одлучило на тајним састанцима. Ипак, у тој шизофреној поплави информација, постоји неколико ствари које нико не зна – или прецизније, нико не сме да изговори.

Не зна се ко је стварно и са којим циљем саботирао мобилизацију 1991. године, остављајући оперативне правце ЈНА без планиране попуне и претварајући војну силу у таоца политичких калкулација. Нико не именује оне који су иза завесе потписали и логистички запечатили предају и слом Српске Крајине 1995. године. Ћути се о томе ко је донео срамну одлуку о увођењу блокаде на Дрини и постављању политичких стража према сопственом народу и Војсци Републике Српске у августу 1994. године, што је био директан нож у леђа фронту.

Најзад, крије се одговор на кључно питање: како је након 78 дана огорченог и успешног отпора НАТО агресији, у оперативном смислу непоражена Војска Југославије морала да се повуче са Косова и Метохије, препуштајући територију и народ на милост и немилост, што је кулминирало срамним нереаговањем београдског врха на организовани мартовски погром 2004. године.

Од историјске издаје до „прагматичног интереса”
Сви све знају, осим једног: ко је у тој и таквој Србији заправо Србин, спреман да без калкулације и личног интереса брани свој народ. Када дође до те најважније тачке, јавна сцена се ођедном сети свих могућих етикета – од комуниста, југословена, четника, партизана, па све до усташа и балија. Ођедном нема издајника; постоје само „легитимни интереси, геополитичка реалност и новчани токови”.

Некада се то просто и мушки звало издаја, а данас се та срамна трговина сопственом кожом, војском и територијом назива прагматизмом и евроатлантским визионарством. У таквом поретку ствари, у географском простору који губи сопствено утемељење, имате свега – осим достојанства и народа спремног да се жртвује за идеје у које се јавно заклиње.

Отуђење престонице и држава против народа
Корен ове пропасти није од јуче. Он лежи у чињеници да Београд, оличен у свом отуђеном језгру и такозваном кругу двојке, суштински никада није постао главни град српског народа. Он се српским и не осећа. Престоничка елита је свесно ставила сопствени конформизам и медијске илузије изнад опстанка народа у целини.

Данас бројни аналитички центри, институти и невладине организације спроводе опасан идентитетски инжењеринг: конструишу нацију као основу, поистовећујући је искључиво са границама данашње, авнојевски скраћене државе. Намерно превиђају елементарну историјску чињеницу да народ ствара државе, а не државе народ.

Оживљавање Калајевог пројекта на београдском асфалту
Заговарајући појам „нације Србије” или „Србијанаца”, ови центри отворено довршавају оно што је аустроугарски управитељ Бењамин Калај безуспешно покушао да уради у Босни и Херцеговини крајем 19. века кроз пројекат „босанске нације”. Апсурд је потпун и трагичан: идеју о разбијању јединственог српског идентитета данас добровољно и за новац спроводе потомци оних истих Срба који су знали ко су, одакле су и за које су име њихови преци гинули.

Концепт „Србијанца”, који је Вук Караџић у 19. веку увео искључиво као географску и регионалну одредницу да би разликовао Србе из Кнежевине од оних из Црне Горе, Босне, Херцеговине или Аустрије, данас је у рукама београдских глобалиста претворен у оружје за трајно сакаћење народа.

Сакаћење идентитета и брисање одбрамбеног рефлекса
Капање идентитета на административни оквир, уставни патриотизам и личну карту ствара шизофрену јавну сцену на којој естрадне незналице Емину Јаховић проглашавају „Српкињом” јер има пасош, док се Срби с друге стране Дрине, из Црне Горе или са косметских барикада посматрају као реметилачки фактор и страно тело.

Крајњи циљ овог процеса је јасан: брисање историјског памћења, кидање пупчане врпце међу деловима истог народа и потпуно уништење колективног одбрамбеног рефлекса. Када један народ успешно убедите да је само безлична административна маса унутар наметнутих и променљивих граница, онда је свака следећа капитулација, повлачење војске и продаја националног достојанства – само питање цене и добре медијске кампање.

Аутор: Данко Боројевић

Izvor: https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2026/08/27/krah-identiteta-kako-analiticki-centri-menjaju-narod-za-naciju-od-vukovog-srbijanca-do-kalajevog-trijumfa/