Izvor slike: Wikipedia

Брчко данас није само територијално питање већ једна од кључних полуга Дејтонског поретка Босне и Херцеговине — простор у којем сваки озбиљнији покушај Републике Српске да врати своје изворне надлежности бива додатно тестиран и представљан као претња Дејтонском мировном споразуму и Коначној арбитражној одлуци за Брчко. Оправданом борбом за своја уставна права, Република Српска је практично доведена у позицију да игра игру у којој не зна на какав ће исход донети свака њена акција: ако повуче један потез, следи једна врста реакције; ако повуче други, отвара се питање Брчког; ако не уради ништа, постепено прихвата неповољни статус кво.

Две деценије прошло је од тренутка када је Брчко добило своју можда најзначајнију правну промену: Налогом супервизора од 4. августа 2006. године, ентитетски закони престали су да важе на подручју Дистрикта, а међуентитетска линија разграничења изгубила је свој правни значај у области. На тај начин је Коначна арбитражна одлука, за коју се до тада оправдано сматрало да представља најтежи могући исход за Републику Српску, добила своју још неповољнију конструкцију. Том одлуком, надлежни Арбитражни трибунал је, подручје Српске општине Брчко, издвојио из правног поретка Републике Српске и удружио у некакав посебан мултиетнички дистрикт а горе поменутим налогом, Међународна заједница – оличена у супервизору, наставила је процес потискивања Републике Српске из Брчког.

Пресуда Трибунала прогласила је дистрикт Брчко заједничком својином оба ентитета али је истовремено навела да они неће вршити своје надлежности у дистрикту већ да сва овлашћења преносе на институције Дистрикта. Да ствар буде гора, ентитетима се поставља читав низ обавеза у вези са функционисањем и финансирањем дистрикта, условљавајући их да у случају непоштовања тих обавеза ризикују да, и формално, остану без територије Брчког у свом саставу односно Арбитражни трибунал задржава право да посебном одлуком додели дистрикт под искључиву контролу оном ентитету који не крши наметнуте обавезе.

За Републику Српску али и за српски народ у Босни и Херцеговини, дистрикт је готово несавладив правно-политички проблем: Брчко је истовремено изузетак и преседан. Изузетак, јер има посебан статус због чега Република Српска у Брчком не контролише локалну Владу, Скупштину, полицију, судове, школе… Али и преседан, јер показује како се један део простора на којем је требало само технички решити спорни део границе може у целини изместити из ентитетских институција и за трен претворити у опасан политички терен. Сваки пут када Република Српска покуша да отвори питање изворног дејтонског положаја, враћања надлежности или другачијег тумачења односа ентитета и институција БиХ, Брчко се поново појављује као место на којем се најдиректније сударају два тумачења Дејтона: оно које полази од ентитетског суверенитета унутар уставног система БиХ и онaj унитаристички где је све „босанско“ од заставе, химне, оружаних снага па до дистрикта којем је уз службени назив „Дистрикт Брчко“ додат наставак „Босне и Херцеговине“.

            У ситуацијама када власти Републике Српске јасно изразе негодовање због настојања политичких представника бошњачког народа да се целокупна имовина књижи на државу Босну и Херцеговину, врло брзо уследи, ничим изазван, одговор из Брчког на начин да се оспорава ентитетска имовина на подручју Дистрикта. Говори се о Дистрикту као једином власнику јавне имовине, негира се право Републике Српске да располаже сопственом имовином, као у случају пројекта „Српска кућа“, а институције српског ентитета, попут „Пошта Српске“, исељавају се из простора чије се власништво везује за ентитет. Сличан модел може се уочити и када је реч о безбедности и политичким питањима. Претрес возила повезаног са највишим званичницима Републике Српске приликом проласка кроз Брчко представља још једну илустрацију специфичног положаја Дистрикта и могућности да се његов безбедносни апарат појави као средство притиска. Још раније, током спора око референдума о Дану Републике Српске 2016. године, питање одржавања овог референдума на подручју Брчког отворило је нову линију политичког сукоба, уз истовремене претње да би се могло приступити референдуму Бошњака о статусу самог Дистрикта.

Тако се, од питања имовине и права располагања ентитетском својином, преко деловања институција и безбедносних структура, па све до питања референдума и самог статуса Брчког, понавља исти образац: сваки покушај Републике Српске да отвори питање свог уставног положаја производи нови контрапотез управо на простору Дистрикта.

Двадесет година од укидања ентитетских закона у области Брчког, право је време да се у Бањалуци редефинише приступ према овом проблему а, у условима изградње западног савезништва, статус Брчког још једном интернационализује. Одговор на овај политички рулет, не може бити у сталном покушају да се предвиди на који ће број пасти лоптица, већ у томе да се преиспита сам сто за којим се игра — правила по којима је Брчко од специфичног арбитражног решења временом претворено у средство за условљавања и уцене посебно имајући у виду да се исти административни статус већ тражи за Сребреницу те да један мали део Републике Српске (хрватска села Јењић и Оштра Лука у општини Доњи Жабар) није под ефективном контролом Републике Српске.

Иван Митић, дипл. правник