Izvor slike: Gradski.me

Између здравог патриотизма и деструктивног национализма

У савременом друштву национализам представља једну од најчешћих тема јавних расправа. И у Србији се све чешће поставља питање како очувати националну свест, културу и историјско наслеђе, а истовремено градити добре односе са осталим народима Европе, света, али и пре свега Балкана.

Важно је направити јасну разлику између љубави према сопственом народу и непријатељства према другима. Здрав патриотизам подразумева неговање сопствене културе, језика, традиције и историје, као и поштовање предака који су своје животе посветили слободи и будућности отаџбине. Истовремено, он не подразумева мржњу, нетрпељивост или омаловажавање других народа. Међутим, многи управо ту праве грешку. Уместо да раде на томе да Србија буде успешнија, развијенија и праведнија држава, своје схватање национализма заснивају на мржњи и непријатељству према другима. Такав приступ не јача национални идентитет, већ продубљује поделе и удаљава друштво од стварног напретка. Један од највећих изазова савремене Србије јесте све слабија повезаност младих са сопственом историјом, традицијом и културом. У времену брзих промена и бројних утицаја, многи млади су испуњени незадовољством и бесом, уместо знањем и свешћу о сопственом наслеђу. Народ који не познаје своју прошлост тешко може сигурно да гради своју будућност. Зрело друштво је оно које је способно да негује добре односе са другим народима, а да притом не изгуби свест о сопственом идентитету. Познавање сопствених корена не искључује поштовање туђих, већ представља темељ самопоуздане и одговорне нације.

С друге стране, постоје и они који се одричу сопственог националног идентитета, стидећи се сопствене прошлости, најчешће зато што је недовољно познају. Уместо да најпре упознају историју, културу и традицију свог народа, више пажње посвећују туђим. Такође, дешава се да занемарују жртву својих предака, који су животе положили за слободу Србије, док истовремено недовољно разумеју сложеност историјских околности и догађаја. Истинско суочавање са прошлошћу не подразумева одрицање од сопственог народа, већ објективно сагледавање историје, уз поштовање свих невиних жртава. Још један фактор који је, по мишљењу многих, допринео слабљењу националне свести јесте све мање интересовање младих за веру и духовне вредности. Православље је вековима било најважнији стуб српског националног идентитета, чувајући језик, културу и традицију у најтежим историјским периодима. Без обзира на лична верска уверења, неспорно је да је оставило дубок траг у развоју српског народа и његовог културног наслеђа.

Савремена Србија не треба да бира између националног поноса и сарадње са другим народима. Напротив, управо народ који је сигуран у свој идентитет може да гради партнерске односе, поштујући друге, али никада се не одричући себе. Србији није потребан национализам заснован на мржњи, већ снажна национална свест, здрав патриотизам и понос на сопствену историју, културу и државу.

Као што је записао Арчибалд Рајс: „Волите Србију, али је волите онакву каква јесте, са свим њеним манама и врлинама.“

Андреј Животић-Студент Факултета политичких наука Универзитета у Београду.