Од украјинске независности и ширења НАТО-а до рата у Украјини, раздвајања Европе и Русије и стварања новог мултиполарног поретка.

Андреј Млакар

УВОД: ДА ЛИ ЈЕ РАТ У УКРАЈИНИ ДЕО ВЕЛИКЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ ЗА КОНТРОЛУ НАД ЕВРОАЗИЈОМ?

Када је Збигњев Бжежински 1997. године објавио књигу Велика шаховска табла: америчка примарност и њени геостратешки императиви (The Grand Chessboard: Америцан Primacy анд Итс Геостратегиц Императивес), свет се налазио у периоду великог геополитичког преуређења. Хладни рат је био завршен, Совјетски Савез се распао, Варшавски пакт више није постојао, а Сједињене Америчке Државе остале су једина сила која је располагала глобалним војним, политичким, економским и технолошким капацитетима.

Међутим, за Бжежинског завршетак Хладног рата није значио и крај борбе за глобалну превласт. Напротив, сматрао је да се тек отвара ново поглавље геополитичког надметања, у којем ће основно питање бити да ли ће САД успети да сачувају положај доминантне светске силе или ће се на евроазијском простору појавити нови центар моћи способан да оспори америчку примарност.

Управо је Евроазија била средиште његове геополитичке конструкције.

Бжежински није посматрао Евроазију само као географску целину која обухвата Европу и Азију. За њега је то био простор у којем су концентрисани највећи демографски, привредни, енергетски, војни и технолошки потенцијали света. Ко год би успео да успостави доминантан положај на том простору, располагао би могућношћу да битно утиче на глобални распоред моћи.

У уводу књиге изнео је једну од кључних поставки своје стратегије: способност Америке да управља сложеним односима моћи у Евроазији и спречи појаву доминантне, непријатељски оријентисане евроазијске силе представља централни услов очувања америчке глобалне примарности.

Три деценије касније, ова теза поново је постала предмет интензивних расправа. Рат у Украјини, прекид великог дела енергетских и економских веза између Европе и Русије, санкције Москви, продубљивање руско-кинеске сарадње и успон нових међународних економских центара отворили су питање да ли се пред нашим очима одвија преуређење Евроазије управо у складу са геополитичким размишљањима која је Бжежински изложио крајем деведесетих година.

Посебан повод за поновно разматрање његове књиге представљају изјаве руског економисте и академика Сергеја Глазјева. У разговору са Радиком Десаи, објављеном 26. октобра 2026. године, Глазјев је рат у Украјини представио као део шире стратегије коју приписује Бжежинском. Према његовом тумачењу, та стратегија састојала се од пет фаза: стварања антируске државе у Украјини, одвајања Европе од Русије, покушаја промене власти у Москви, уништења Ирана и коначне изолације Кине.

Глазјев тврди да су прве две фазе остварене, док су остале пропале. У његовом виђењу, рат у Украјини није само сукоб Русије и Украјине, већ последица ширег америчког настојања да се спречи настанак самосталног евроазијског центра моћи.

Ова интерпретација отвара веома занимљиво питање, али захтева опрез. У оригиналној књизи Велика шаховска табла не постоји експлицитно представљен план од пет фаза у облику који Глазјев описује. Постоје, међутим, јасно дефинисани амерички геополитички интереси, препоруке за очување америчке примарности, анализа улоге Украјине, Русије, Кине, Ирана и Централне Азије, као и разматрање начина на који би Вашингтон требало да спречи настанак доминантне евроазијске силе.

Зато је неопходно раздвојити Бжежинскијеве оригиналне тезе од Глазјевљевог накнадног тумачења.

Управо ту почиње ова анализа.

Њен циљ није да се унапред докаже да је Глазјев у праву, нити да се сви догађаји од 1997. године до данас представе као део унапред разрађеног америчког плана. Циљ је да се упореде геополитичке замисли једног од најутицајнијих америчких стратега са конкретним политичким, војним и економским догађајима који су обликовали Евроазију током претходне три деценије.

У том истраживању имају важност три моје анализе које су настале пре руске инвазије пуног обима на Украјину, односно пре него што су се све последице сукоба испољиле, а које сам писао на блогу Војнополитичка осматрачнице.

Прве две објављене су у јануару 2022. године, а трећа у марту 2023. године. У њима су већ били издвојени геополитички значај Украјине, однос Вашингтона према њеном приближавању НАТО-у и улога Казахстана у америчком приступу Централној Азији.

Они представљају документ тадашњег размишљања и покушаја да се актуелни догађаји протумаче кроз геополитичку мапу коју је Бжежински оставио иза себе.

Питање које се намеће гласи: да ли је Украјина постала најважније геополитичко упориште у надметању САД и Русије, да ли је одвајање Европе од руских енергетских и економских токова део шире промене континенталног распореда снага и да ли се Централна Азија, нарочито Казахстан, показала као други важан простор у којем се одлучује будућност евроазијске равнотеже?

Да би се на то одговорило, потребно је вратити се на почетак.

I ДЕО: БЖЕЖИНСКИ И АМЕРИЧКА СТРАТЕГИЈА ПОСЛЕ ХЛАДНОГ РАТА

1. Евроазија – простор на коме се одлучује судбина светског поретка

Бжежински је своју књигу написао у тренутку када је Русија пролазила кроз дубоку политичку и економску кризу, када је некадашња совјетска периферија постајала простор независних држава, а када су Сједињене Државе имале могућност да проширују свој политички и безбедносни утицај далеко према истоку Европе.

За њега, међутим, питање није било само како ће изгледати будућност Русије. Много значајније било је питање да ли ће Москва прихватити нову геополитичку реалност или ће покушати да обнови положај велике силе на простору који је изгубила распадом Совјетског Савеза.

Бжежински је сматрао да се глобална моћ не може разумети само кроз војну надмоћ. Она се заснива на комбинацији економских ресурса, технолошке развијености, политичког утицаја, војних капацитета и способности да се утиче на понашање других држава.

Управо због тога Евроазија има посебно место у његовом размишљању. На том простору налазе се европски индустријски центри, руски енергетски и војни потенцијали, кинеска демографска и привредна снага, индијски потенцијал и велики део светских енергетских и сировинских ресурса.

У таквим околностима, америчка стратегија није могла да се ограничи на одржавање доминантног положаја у западној Европи. Морала је да обухвати и источну Европу, простор бившег Совјетског Савеза, Централну Азију и Далеки исток.

Бжежински је Евроазију описао као шаховску таблу на којој се наставља борба за глобалну примарност. Његова основна препорука била је да САД морају да задрже довољно политичког и стратешког утицаја да ниједна друга сила не би могла да успостави доминацију над читавим континентом.

Уколико би се Русија поново повезала са Украјином и успоставила чврсту контролу над великим делом постсовјетског простора, њен геополитички положај био би битно другачији. Уколико би се, са друге стране, Русија развијала као држава чији су спољнополитички и економски односи усмерени ка Европи, њена улога у међународном систему била би другачија.

Бжежински је, дакле, разматрао не само територијалне промене већ и политичку оријентацију држава, њихове међусобне односе и могућност настанка нових центара моћи.

2. Геостратешки играчи и геополитичка упоришта

Један од најважнијих доприноса књиге Бжежинског јесте разликовање геостратешких играча од геополитичких упоришта.

Геостратешки играчи су државе које имају довољно политичке, економске и војне моћи да активно мењају постојећи међународни распоред снага. Геополитичка упоришта не морају располагати таквом моћи. Њихов значај произлази из географског положаја и чињенице да њихов политички статус може битно да утиче на понашање суседних великих сила.

У Бжежинсковој анализи, Француска, Немачка, Русија, Кина и Индија представљају главне геостратешке играче на евроазијском простору.

Украјина, Азербејџан, Јужна Кореја, Турска и Иран издвојени су као посебно важна геополитичка упоришта, мада је Бжежински Турској и Ирану признавао и одређени степен самосталног геостратешког деловања.

Оваква класификација показује да Бжежински није посматрао међународну политику само кроз однос војних потенцијала великих држава. За њега су и државе које нису светске силе могле имати изузетну стратешку вредност уколико су се налазиле на простору преко којег се остварује приступ важним регионима или контролишу значајни енергетски и транспортни правци.

Украјина је у том смислу имала посебну улогу.

Њена територија повезивала је Русију са централном Европом, Црним морем и ширим европским безбедносним простором. Истовремено, њен политички положај непосредно је утицао на могућност Москве да обнови некадашњи утицај на постсовјетском простору.

Зато је Бжежински украјинску независност посматрао као много више од питања државног суверенитета једне бивше совјетске републике. Она је за њега представљала један од кључних услова будућег геополитичког положаја Русије.

Ту се појављује основна противречност која ће обележити наредне три деценије: оно што је Вашингтон могао да посматра као очување независности и геополитичког плурализма у источној Европи, Москва је могла да доживљава као постепено сужавање сопственог стратешког простора.

Та разлика у перцепцији безбедности постала је један од најважнијих чинилаца руско-западних односа.

3. Русија после распада Совјетског Савеза – између европске интеграције и евроазијске обнове

Посебно поглавље Велике шаховске табле, насловљено „Црна рупа“, посвећено је Русији и њеном новом геополитичком положају.

Сам наслов није случајан. Бжежински је сматрао да је распад Совјетског Савеза створио велики геополитички вакуум на простору који је током претходних деценија био организован око Москве.

Русија је изгубила контролу над републикама које су чиниле Совјетски Савез, приступ одређеним стратешким подручјима и значајан део некадашњег политичког и војног утицаја. Истовремено, нове независне државе почеле су да развијају сопствене спољнополитичке идентитете, тражећи везе са Западом, Турском, Ираном и Кином.

Бжежински је сматрао да се пред Русијом отварају две основне могућности.

Прва је била прихватање постимперијалног положаја и постепено укључивање у шири европски политички, економски и безбедносни систем.

Друга је подразумевала покушај обнове посебног евроазијског центра моћи, заснованог на историјском наслеђу Русије и њеном утицају на простору бившег Совјетског Савеза.

Бжежински није потпуно искључивао могућност да Русија постане део шире Европе. Напротив, разматрао је могућност стварања безбедносног и политичког система који би у будућности могао да обухвати и Русију и Украјину.

Међутим, услов за такав развој догађаја, према његовом мишљењу, био је да Москва прихвати самосталност бивших совјетских република и одустане од покушаја обнове империјалног простора.

Његова замисао није била само да се Русија геополитички потисне, већ да се промени њено место у међународном систему. У тој конструкцији Русија је могла да буде значајна европска сила, али не и центар новог континенталног империјалног пројекта који би могао да угрози америчку примарност.

Ту се, међутим, појављује питање на које Бжежински није могао да пружи коначан одговор: да ли је могуће изградити европски безбедносни систем у којем би Русија прихватила трајно одустајање од некадашње сфере утицаја, а да истовремено не добије одговарајуће безбедносне гаранције и политички статус?

Управо то питање постаће једно од централних спорних места у односима Русије и Запада током наредних деценија.

4. Ширење НАТО-а – између права држава на избор и геополитичких последица

Бжежински је подржавао ширење НАТО-а на исток. У његовом размишљању, пријем нових чланица био је логична последица завршетка Хладног рата и ослобађања централноевропских држава од совјетске доминације.

Међутим, његово размишљање о ширењу Алијансе било је сложеније од једноставног залагања за неограничено померање НАТО-а према руским границама.

У свом тексту „Геостратегија за Евроазију“, објављеном 1997. године, Бжежински је разматрао могућност да Украјина, под условом спровођења значајних унутрашњих реформи и јасног идентификовања са централном Европом, између 2005. и 2010. године започне почетне преговоре о приступању НАТО-у и Европској унији.

У истом тексту упозоравао је да би одустајање од ширења НАТО-а, након што је таква политика већ покренута, могло да оживи руске политичке амбиције у централној Европи. Посебно је наглашавао да, уколико би Вашингтон морао да бира између проширеног евроатлантског система и бољих односа са Русијом, први циљ морао би да има предност.

Ово је важан део његовог стратешког размишљања. Он показује да је Бжежински био свестан да ширење западних институција може да изазове отпор Москве, али је сматрао да амерички стратешки приоритети не смеју бити подређени руском противљењу.

У књизи Амерички избор (The Choice: Глобал Доминатион ор Глобал Леадерсхип), објављеној 2004. године, Бжежински је додатно разматрао односе НАТО-а и Русије и питање будућег положаја Украјине.

Управо тај део његовог рада био је посебно значајан за моју анализу објављену 30. јануара 2022. године.

Бжежински је упозоравао да обесхрабривање украјинских аспирација за чланство у НАТО-у не би било стратешки мудро јер би могло да охрабри руске империјалне амбиције.

Ова формулација показује да је разумео колико је питање Украјине осетљиво за руску државну стратегију. Он није сматрао да ће Москва на евентуално чланство Украјине у НАТО-у гледати исто као на пријем Пољске, Чешке или Мађарске.

За Русију је Украјина имала другачију историјску, географску, војну и политичку тежину.

Управо ту долазимо до једног од кључних питања ове студије: ако је Бжежински упозоравао да би одбацивање украјинских аспирација могло да охрабри руске империјалне амбиције, да ли је његова концепција истовремено потцењивала могућност да само приближавање Украјине НАТО-у изазове озбиљну руску реакцију?

То је питање које ћемо пратити кроз догађаје од НАТО самита у Букурешту 2008. године, преко украјинске политичке кризе 2013–2014, па све до фебруара 2022.

5. Кина и источни ослонац евроазијске стратегије

Бжежински није посматрао Евроазију искључиво кроз односе Русије и Запада. У његовој конструкцији Кина је представљала један од најважнијих будућих центара моћи.

Крајем деведесетих Кина још није имала данашњи економски и технолошки положај. Ипак, Бжежински је препознавао њен потенцијал и упозоравао да би дугорочно јачање Кине могло да промени равнотежу снага у источном делу Евроазије.

Посебно је разматрао односе Пекинга и Москве, као и могућност да се у будућности формира шира континентална сарадња која би ограничила амерички утицај.

Његова препорука Вашингтону била је да развија односе са Кином, Јапаном и другим азијским силама тако да ниједна од њих не постане део непријатељски оријентисаног континенталног савеза.

У том смислу, Бжежински је предлагао америчку геостратегију која би истовремено одржавала равнотежу између Русије, Кине, европских сила и других регионалних центара моћи.

Ово је посебно значајно када се посматра из перспективе данашњег приближавања Русије и Кине. Две државе су током последње деценије развиле веома широку политичку, економску и војну сарадњу, док су западне санкције против Русије додатно убрзале њено преусмеравање трговинских и енергетских токова према Азији.

Ипак, не треба правити историјску замену теза. Бжежински није предвидео данашњи облик руско-кинеског партнерства нити је у Великој шаховској табли изложио план изоловања Кине у пет фаза, какав данас описује Глазјев.

Његов стварни приступ био је усмерен на спречавање настанка јединственог евроазијског центра моћи који би могао да угрози америчку глобалну примарност.

6. Велика шаховска табла као стратешки концепт, а не оперативни план

Тридесет година након објављивања књиге, Велика шаховска табла поново се нашла у средишту расправа о међународним односима.

Рат у Украјини, погоршање односа Русије и Запада, енергетско раздвајање Европе и Русије и убрзано приближавање Москве Пекингу подстакли су поновно читање Бжежинскијевих геополитичких поставки.

Управо у том контексту треба посматрати и изјаву Сергеја Глазјева из октобра текуће 2026. године.

Глазјев тврди да је рат у Украјини део шире америчке стратегије засноване на Бжежинскијевим идејама и да је она имала пет фаза: стварање антируске Украјине, одвајање Европе од Русије, промена режима у Москви, уништење Ирана и изолација Кине.

Међутим, поређење са оригиналном књигом показује да таква структура од пет фаза није представљена у Великој шаховској табли. Глазјев повезује поједине геополитичке циљеве и касније историјске догађаје у јединствену интерпретацију америчке стратегије.

То не значи да његове тврдње не заслужују анализу. Напротив, оне отварају важно питање: колико су америчке спољнополитичке одлуке током последње три деценије биле у складу са геостратешким принципима које је Бжежински заступао?

Да бисмо на то одговорили, морамо разликовати три ствари:

Бжежинскијеве експлицитно написане стратешке препоруке;

политику америчких администрација која је у различитим периодима била у складу са тим препорукама;

Глазјевљево накнадно тумачење догађаја као делова јединственог плана.

Ова разлика биће кључна за читаву студију.

Бжежински је понудио геополитичку мапу америчких интереса и препоруке за очување глобалне примарности. То је несумњиво био стратешки концепт. Али из саме чињенице да се поједини догађаји могу уклопити у његове идеје не произлази аутоматски да су сви били унапред планирани и координисани као делови једне операције.

Управо зато ће бити важно да се вратимо на конкретне историјске догађаје….

Украјина у концепцији Збигњева Бжежинског није била важна само због своје територије, становништва, индустрије или излаза на Црно море. Њена важност произлазила је из чињенице према њему да је украјинска независност ограничавала могућност обнове руске империјалне моћи на простору бившег Совјетског Савеза. То је једна од централних теза његове књиге Велике шаховске табле и полазна тачка за разумевање због чега је Украјина током наредне три деценије постала предмет тако интензивног надметања Москве и западних држава.

1. Украјина – геополитичка прекретница после распада Совјетског Савеза

Када је 1991. године дошло до распада Совјетског Савеза, настала је потпуно нова геополитичка ситуација. Руска Федерација наследила је највећи део совјетског нуклеарног арсенала, међународноправни континуитет СССР-а и значајан део његових војних, индустријских и дипломатских капацитета. Међутим, изгубила је контролу над простором који је деценијама представљао њену стратешку дубину.

Нове државе појавиле су се на Балтику, Кавказу и у Централној Азији, док је Украјина постала највећа од бивших совјетских република изван Русије. Њена територија, индустријски капацитети, пољопривредно земљиште, становништво и положај на северној обали Црног мора давали су јој посебну тежину. За Москву је украјинска независност значила да се некадашњи јединствени совјетски простор више не може посматрати као политичка и војна целина.

Бжежински је управо у томе видео једну од најважнијих последица распада СССР-а. У његовој анализи Украјина је била геополитички ослонац који је ограничавао могућност да Русија поново успостави империјални положај на простору између Европе и Азије. Без Украјине, сматрао је, Русија би могла да остане велика сила, али би њене могућности за обнову евроазијске империје биле знатно смањене.

Важно је разумети да Бжежински није говорио само о могућности руске територијалне експанзије. Њега је интересовала шира структура моћи. Русија која би поново успоставила доминантан утицај над Украјином имала би много повољнији положај према Црном мору, Централној Европи и Кавказу. Насупрот томе, независна Украјина стварала је нову геополитичку границу између Русије и простора који је све више гравитирао западним политичким и економским институцијама.

Управо зато је украјинска независност у Великој шаховској табли добила значај који превазилази њене тадашње економске и војне капацитете. Она је постала један од кључних чинилаца у одређивању будућег карактера руске државе.

Бжежински је, међутим, у својој књизи користио и изразито империјални речник. Украјину је посматрао кроз њену улогу у ограничавању руске моћи, док је њен унутрашњи политички развој и право грађана да сами одређују спољнополитичку оријентацију остављао у другом плану. То не поништава значај његове анализе, али показује да је реч о геополитичкој перспективи америчког стратешког мислиоца, а не о неутралном приказу украјинске историје.

2. Од партнерства са НАТО-ом до стратешког приближавања Западу

Одмах после проглашења независности Украјина није постала чланица НАТО-а нити је постојала јединствена политичка одлука у Кијеву да се земља безусловно веже за западни војни савез. Украјинска спољна политика током деведесетих била је обележена покушајем балансирања између Русије и Запада. За такву политику постојали су и унутрашњи разлози: земља је имала дубоке економске, индустријске, енергетске и породичне везе са Русијом, али је истовремено тежила међународном признању и развоју односа са европским и америчким државама.

Сарадња са НАТО-ом почела је још 1991. године, када се Украјина прикључила Северноатлантском савету за сарадњу. Године 1994. укључила се у програм Партнерство за мир, а 1997. потписана је Повеља о посебном партнерству између НАТО-а и Украјине. Дакле, приближавање Западу није почело 2014. године, нити је било последица само једне политичке кризе. Развијало се постепено, кроз различите споразуме, политичке промене и безбедносне иницијативе.

У том процесу посебно је значајна 1997. година. Исте године када је објављена Велика шаховска табла, НАТО је потписао Повељу о посебном партнерству са Украјином, а у Паризу је потписан и Оснивачки акт НАТО-Русија. На папиру, то је требало да буде период изградње новог европског безбедносног поретка у коме ће Русија и НАТО сарађивати, уз поштовање независности и суверенитета држава.

Међутим, у пракси су се већ тада појављивале разлике у разумевању будуће европске безбедности. Западне државе сматрале су да свака европска држава има право да сама бира безбедносне аранжмане којима жели да приступи. Москва је, с друге стране, ширење НАТО-а према истоку све више доживљавала као угрожавање сопствених безбедносних интереса и потискивање са простора на коме је деценијама имала доминантан утицај.

Овај сукоб различитих погледа није настао 2014. године. Његови корени сежу у период непосредно после Хладног рата. Једна страна полазила је од права држава на самостално опредељење, друга од схватања да се безбедносна архитектура Европе не може градити без уважавања руских интереса и историјског положаја Русије.

Бжежински је у књизи подржавао ширење западних институција према истоку и сматрао да би Русију требало постепено укључивати у шири европски систем, али не по цену обнављања њене доминације над суседним државама. Његова замисао није била да се Русија нужно искључи из Европе, већ да се спречи њена поновна трансформација у империјалну силу која би могла да одређује спољнополитички положај држава између Балтика и Црног мора.

Управо ту се налази једна од најважнијих противречности послератног европског поретка: западне државе су инсистирале на слободи избора својих источноевропских партнера, док је Русија упозоравала да такав процес, ако се одвија без договора о заједничкој безбедности, може да доведе до нове поделе континента.

3. Букурешт 2008. – обећање чланства без рока и без јасног пута

Преломни тренутак у односима Украјине и НАТО-а догодио се на самиту Алијансе у Букурешту, априла 2008. године. Тада су Сједињене Државе снажно подржале приближавање Украјине и Грузије чланству, док су поједине европске чланице, пре свега Немачка и Француска, биле уздржаније.

Компромис који је на крају постигнут имао је дугорочне последице. Украјина и Грузија нису добиле Акциони план за чланство, односно МАП, који би представљао следећу формалну етапу приближавања Алијанси. Међутим, у завршној декларацији наведено је да ће обе државе постати чланице НАТО-а.

Та формулација била је политички значајна, али није садржала ни датум ни конкретан распоред приступања. Украјина је добила перспективу будућег чланства, али не и непосредне безбедносне гаранције које имају државе чланице НАТО-а.

Букурешт је зато створио својеврсну стратешку недореченост. Русија је поруку протумачила као најаву даљег ширења НАТО-а према њеним границама. Украјина је добила потврду да њена западна оријентација има подршку Алијансе, али без гаранције да ће у случају озбиљне кризе бити заштићена као чланица. У самом НАТО-у није постојала потпуна сагласност о томе када и под којим условима би Украјина могла да постане чланица.

Ово је један од најважнијих елемената за разумевање каснијег сукоба. Букурешт није био непосредан узрок рата, али је створио дугорочну политичку ситуацију у којој је Украјина остала између две безбедносне стварности: није била неутрална у политичком смислу, али није била ни заштићена колективном одбраном НАТО-а.

Из данашње перспективе може се поставити питање да ли је таква политика била одржива. Запад је подржавао украјинско приближавање Алијанси, али није био спреман да одмах преузме све обавезе које чланство подразумева. Русија је, са друге стране, све одлучније оспоравала могућност да Украјина постане део западног војног система.

То не значи да је Москва имала право да одређује спољнополитички избор Украјине. Али значи да је било јасно да ће питање украјинског чланства у НАТО-у постати једно од најосетљивијих питања европске безбедности.

4. Украјина између унутрашњих подела и спољнополитичког надметања

Украјинска политика током прве деценије XXI века била је обележена променама власти и различитим погледима на односе са Русијом, Европском унијом и НАТО-ом. Наранџаста револуција 2004. године означила је политички преокрет и долазак Виктора Јушченка, који је снажно подржавао евроатлантске интеграције. Међутим, Украјина није имала стабилан унутрашњи консензус о том питању.

Виктор Јанукович, који је победио на председничким изборима 2010. године, залагао се за другачији приступ. Његова политика подразумевала је очување ближих односа са Москвом и формално одустајање од чланства у НАТО-у као непосредног спољнополитичког циља. Истовремено, ни његова влада није потпуно одустала од приближавања Европској унији.

Управо је питање Споразума о придруживању са ЕУ постало непосредни окидач политичке кризе крајем 2013. године. Када је Јануковичева влада суспендовала припреме за потписивање споразума, у Кијеву су почели масовни протести. Они су прерасли у вишемесечну политичку кризу, уз насиље, погибије демонстраната и припадника безбедносних снага, неуспешне покушаје компромиса и распад политичког договора.

Дана 21. фебруара 2014. постигнут је споразум између Јануковича и опозиционих лидера, уз посредовање европских министара спољних послова. Међутим, споразум није зауставио кризу. Јанукович је напустио Кијев, а 22. фебруара украјински парламент изгласао је његово уклањање са функције и расписивање превремених избора.

Управо начин на који се промена власти догодила остао је предмет супротстављених политичких и правних тумачења. Западне државе и део украјинске јавности представљали су догађаје као побуну против ауторитарне власти и обнову демократског процеса. Русија и политички актери који су подржавали Јануковича описивали су их као државни удар. За озбиљну анализу није довољно само поновити једну од тих политичких ознака. Потребно је навести след догађаја, узети у обзир raspad prethodnog споразума и чињеницу да је уставна легитимност поступка уклањања председника остала спорна.

Ипак, без обзира на различита тумачења промена власти у Кијеву, наредни догађаји имали су јасне међународноправне и безбедносне последице. Русија је преузела контролу над Кримом, а затим га анектирала, што већина држава света није признала. У источним областима Украјине избио је оружани сукоб између украјинских снага и сепаратистичких формација које су имале подршку Русије. Криза је тако прерасла у међународни сукоб са дугорочним последицама по европску безбедност.

5. Крим, Донбас и претварање политичке кризе у војни сукоб

Крим је имао посебно место у руској војној и геополитичкој стратегији. Севастопољ је био седиште руске Црноморске флоте, а положај полуострва омогућавао је контролу важног дела северног Црног мора. Због тога је промена политичког статуса Крима имала много шире последице од територијалног спора између две државе.

За Москву је губитак утицаја над Украјином представљао озбиљан стратешки проблем, а могућност да Крим и Севастопољ буду укључени у западну безбедносну структуру додатно је појачавала руску забринутост. Међутим, забринутост за безбедност не представља правно оправдање за анексију територије суседне државе. Руско преузимање Крима и његово припајање Руској Федерацији остали су непризнати од већине међународне заједнице.

Сукоб у Донбасу трајао је од 2014. године, упркос споразумима из Минска, који су требало да успоставе прекид ватре и политички оквир за решавање кризе. Ти споразуми нису спроведени у потпуности, а међусобно неповерење, различита тумачења обавеза и наставак насиља спречили су трајно политичко решење.

У периоду од 2014. до 2022. Украјина је све више развијала војну сарадњу са западним државама. Добијала је обуку, опрему, саветодавну помоћ и различите облике безбедносне подршке. Истовремено, НАТО није формално примио Украјину у чланство нити је над њом примењивао колективну одбрану из члана 5 Вашингтонског уговора.

Русија је у том периоду наставила да инсистира да би чланство Украјине у НАТО-у представљало неприхватљиво безбедносно угрожавање. Западне државе су одговарале да Украјина има право да сама бира своје спољнополитичке и безбедносне аранжмане. Тако су се два принципа – право државе на самостално опредељење и захтев велике силе да се уваже њени безбедносни интереси – нашла у директном сукобу.

У децембру 2021. Москва је објавила предлоге споразума о безбедносним гаранцијама, тражећи, између осталог, да се заустави даље ширење НАТО-а и да се ограничи војна сарадња Алијансе са државама бившег Совјетског Савеза. Сједињене Државе и НАТО нису прихватили руски захтев да се Украјини унапред затворе врата чланства. Преговори нису довели до договора.

Дана 24. фебруара 2022. Русија је покренула пуну војну инвазију на Украјину. Тиме је сукоб који је од 2014. постојао у различитим облицима прерастао у највећи конвенционални рат у Европи у периоду после Другог светског рата.

6. Колико се рат у Украјини уклапа у геополитичку слику Збигњева Бжежинског?

Када се догађаји од 1991. до 2022. посматрају кроз Бжежинскијеву Велику шаховску таблу, уочава се континуитет једног стратешког питања: да ли ће Русија остати велика национална држава са ограниченим утицајем на бившем совјетском простору или ће поново успоставити доминантан положај на простору који повезује Европу и Азију?

Украјина је у тој једначини била кључна. Њена независност ограничавала је руске могућности, док би њено поновно потчињавање Москви значајно променило геополитички однос снага. Бжежински је то јасно препознао још 1997. године.

Међутим, из тога не произлази да је он предвидео рат 2022. године, нити да је у књизи понудио план његовог изазивања. Његова концепција била је усмерена на очување америчке глобалне примарности, ширење западних институција и спречавање појаве евроазијског центра моћи који би могао да оспори америчку доминацију.

Бжежински је сматрао да би Русија дугорочно могла да се укључи у шири европски систем, али под условом да се одрекне империјалних амбиција и прихвати самосталност својих суседа. У његовој визији, стабилна и независна Украјина била је један од предуслова таквог развоја. Проблем је био у томе што Москва није прихватила да се њен међународни положај трајно дефинише губитком утицаја над Украјином.

Из данашње перспективе може се рећи да се анализа Бжежинског показала веома значајном у предвиђању стратешке тежине Украјине. Није, међутим, предвидела све унутрашње процесе у тој земљи, политичке одлуке руског руководства, промене у НАТО-у, нити начин на који ће се сукоб развијати.

Управо зато је важно разликовати геополитичку дијагнозу од политичког плана. Бжежински је описао зашто је Украјина важна за однос снага у Евроазији. Није тиме доказао да је сваки каснији догађај у Украјини био унапред режиран из Вашингтона.

Оно што јесте могуће закључити јесте да је украјинска криза постала средиште ширег надметања за будућу безбедносну и политичку архитектуру Европе. За Сједињене Државе, она је била питање очувања западног утицаја и спречавања обнове руске доминације. За Русију, постала је питање стратешке дубине, положаја на Црном мору и спречавања даљег приближавања НАТО-а њеним границама. За саму Украјину, била је питање државног опстанка, територијалног интегритета и права на сопствени политички избор.

Управо у тој тачки украјинска криза превазилази границе једне државе. Она постаје сукоб различитих концепција европског поретка, у коме се преплићу интереси великих сила, право мањих држава на самосталност и нерешена питања безбедности настала распадом Хладног рата.

Украјина је, према томе, била геополитички кључ, али не и једини чинилац који је одредио ток историје. Њена судбина зависила је од унутрашњих политичких одлука, односа са Русијом, политике САД и НАТО-а, као и од ширег преуређења међународног система. Рат је показао колико је опасно када се ти интереси сударе без одрживог политичког механизма који би спречио ескалацију.

PREUZETO:https://vojnopolitickaosmatracnica.wordpress.com/2026/11/01/velika-sahovska-tabla-30-godina-kasnije-bzezinski-glazjev-i-geopoliticka-borba-za-kontrolu-nad-evroazijom/

AUTOR: DANKO BOROJEVIC – Andrej Mlakar