Свједоци смо свијета који пролази кроз дубоку, радикалну трансформацију и времена у којем се дешава нова прерасподјела геополитичке моћи. Стубови свјетског поретка годинама су се сматрали непомјеривим, готово вјечним, као неупитне тачке око којих се врте судбине цивилизација. Данас се ти “нерањиви” ослонци међународног поретка љуљају под теретом нових сукоба који разарају старе хегемонистичке обрасце и намећу нова правила игре у свијету истинске неизвјесности. Куда даље и којим путем ће кренути свијет? На којим основама и принципима ће почивати будући поредак? Грамшијевим језиком речено: “Старо умире, а ново још не може да се роди”. Чак и цивилизације које су деценијама диктирале ток историје, сада се суочавају с питањима на која немају одговоре. Борба се води на свим пољима – политичком, територијалном, економском, а без сумње и на културном и духовном. У тренутку када се и велике силе колебају, значајни народи често проналазе снагу у ономе што су други заборавили – у памћењу, језику, историји, култури и свом коријењу. Савремене околности свједоче да српски народ још није изашао из епохе оспоравања. Промијенио се само начин, не и циљ. Државност се данас не руши артиљеријом, већ изнутра, путем наручених анализа, уцјењивачких механизама и систематским потискивањем историјске истине. Од народа који је деценијама мученички страдао тражи се да заборави.Зато данашњи тренутак није ништа мање судбоносан од оних из прошлости. Напротив, мало се тога од тада промијенило. Готово ништа – српско питање је и дан данас питање свих питања. Оно је и данас, као и током читавог прошлог вијека, историјско питање – питање које надвисује све личне и партијске интересе и истовремено постаје полигон преклапајућих интереса: народа са којима живимо, држава сусједства и великих глобалних сила. Тешко да се може оспорити тврдња о српском народу као најстрадалнијем јужнословенском народу у двадесетом вијеку. Прошло је више од сто година од времена када су Срби, у доба великих уставних преокрета и експеримената са државним облицима, били увучени у Југославију као наводну заједничку домовину. Тај простор, настојао да повежe различите народе у једну државу, показао се као историјска грешка — јер су нам та “браћа” тада, али и данас, често била више препрека, него савезници. Прошао је низ година, а Срби су поново, може се рећи, на истом раскршћу. Непријатељи се нису промијенили – само су научили да боље прикрију намјере. Исти они који су нам недуго прије бомбама рушили државу, данас ратују другим оружјем. Под покровитељством наддржавних и наднационалних структура – оних што себе називају међународном заједницом, врши се континуирани притисак на Србе. Систематски се ради на затирању српске националне идеје, српске културе, косовског завјета и свега онога што чини нашу историјску и духовну вертикалу.

Данас, када оружје ћути, нови облици агресије преузимају сцену. Тихи, бирократски, дипломатски, али ништа знатно другачији од прошлих. Притисци више не долазе ни из пушке, ни из гелера, већ из кабинета. Умјесто експлозива — услови. Умјесто генерала — комесари. Српски народ је и даље на нишану, само су методе постале софистицираније. Оно што се некада рушило бомбама, сада се поткопава документима, наметнутим платформама и перфидним политичким наративима. Исти они који су нам рушили мостове, данас састављају извјештаје и диктирају услове. Исти они који су изнад нашe земље бацали пројектиле, сада нам саопштавају дефиниције демократије. Исти ти актери, под плаштом “европских вриједности”, покушавају да редефинишу саму суштину српског бића — да нам разграде историју, релативизују страдање, обезвриједе културу, одузму Косово и Метохију. Срби су два пута у прошлом вијеку опраштали оно што се људском мјером не опрашта. Послије страдања у Великом рату, када је скоро свака српска кућа остала без бар једног сина, а држава изгубила трећину становништва, Срби су се одрекли ратничке освете и умјесто тога пружили руку мира — у идеји братства створили су заједничку државу са онима који су до јуче стајали под заставом окупатора и крвнички се иживљавали над нашим прецима и потомцима. Умјесто огорчења, изабрали су наду. Умјесто освете, понудили су братство.Четврт вијека касније, поновило се исто. Послије логора Јасеновац, геноцида у НДХ, покоља у Пребиловцима, Дракулићу, Шарговцу, усташких злочина, прогона од албанских иредентиста и безброј других свједочанстава проливене српске крви и страдања, Срби су опет стали на исти пут — подигли су нову заједничку државу, у којој се поново нису тражили ни кривци ни одговорност. Под заставом јединства, опет су опростили. У име Југославије положили су све – безбројне животе, материјална добра, државотворни занос, углед, морал, достојанство, културу, а највише: вјеру да се братство може остварити вољом. Заузврат, дочекали су да буду прогнани као освајачи, етикетирани као агресори, обиљежени као кривци, непријатељи. Прошлогодишњим гласањем у Генералној скупштини Уједињених нација о резолуцији о Сребреници још једном нам је дато до знања како нас гледају и шта нам желе прве комшије и некадашња “браћа”, за чију су слободу и уједињење наши преци гинули по ратиштима читаво минуло стољеће. Сложно су се окупили Хрвати, Црногорци, Словенци, Македонци и Бошњаци и сврстали на страну оних који су намјерили да жигошу читав српски народ и, намећући му колективну кривицу, залијепе етикету геноцидаша! Била је то захвалност за сву пожртвованост коју су Срби показали у, за њих најтурбулентнијем вијеку, и раздобљу у којем су убједљиво највише страдали. И опет су им данас, као и тада, Срби једина сметња. Иако је Југославија на својеврстан начин по српски народ била штетна, ипак је дио наше историје коју је у данашњим временима суштински важно објективно сагледати. Нарочито због чињенице да би се могло рећи да се стање у коме се данас налази наш народ од тада није много промијенило, те да смо опет “на самом почетку”. У епохи тектонских геополитичких промјена које снажно дрмају међународни поредак, једино се наоружани дубоким, научним и истинским разумијевањем сопствене историје можемо одупријети вишеструким и континуираним притисцима, интензивној кампањи условљавања и систематским покушајима обликовања наше националне судбине. Зато је суштински битно осврнути се на прошлост која је неупитно важан чинилац нашег идентитета и критичке самосвијести која ће бити мјера нашег рационалног дјеловања, али и предуслов за јасно дефинисање државног и националног курса у овим изазовним временима.

Свјетски поредак налази се на раскрсници – савременици смо транзиције из униполарности у мултиполарност, а истовремено и кризе западних вриједности и начина живљења који све више бива доведен у питање, првенствено због немогућности да постане универзалан. Сан о вјечној либералној хармонији распршен је пред налетом нове реалности. Историја, за коју је Фукујама тврдио да доживљава свој крај, показала се жилавијом него што су многи слутили. Назире се сумрак једне епохе – мучан крај западног империјализма који је деценијама, под плаштом демократије и људских права, фактички добијао “одријешене руке” да намеће правила, спроводи демократију и обликује свијет по сопственој мјери и интересима. Та конструкција данас показује пукотине: геополитичка карта се мијења, глобална моћ се преусмјерава, а народи који су деценијама били објекат међународних односа, постају субјекти сопствене судбине. За наш народ и наше земље данас, можда је прилика да, познавајући методе политичког Запада, пронађемо пут заједничког отпора систематским притисцима којима смо изложени у борби за наш културни, духовни и политички идентитет. Поново суочени са питањем како и куда даље, важно је да имамо на уму да ни у прошлости често нисмо сами бирали свој пут, већ су нас други трпали у глобални систем у којем су настојали да прогутају наш српски духовни и политички идентитет. Неријетко смо у прошлом вијеку били подређени туђим плановима и рачуницама, но данас смо у прилици да сами обликујемо своју судбину. Није вријеме ни за наивне илузије, ни за слијепу вјеру у “партнерства” у којима се од нас тражи све, а не даје ништа. Србија, као и српски народ у цјелини, могу и треба да остану кључни фактор стабилности у региону, чврсто ослоњени на своје интересе, историјско искуство и вриједносни систем који није настао у бриселским канцеларијама, већ у вијековној борби за слободу и достојанство. Српски народ има довољно политичког и интелектуалног потенцијала да подсјети све релевантне факторе на важност државе као институције и очувања јединствене српске националне идеје. Политика војне неутралности, очувања територијалног интегритета и ослањања на међународно право мора остати главни оријентир српске националне стратегије. То је политика која не тражи непријатеље, али истовремено не пристаје на уцјене. У томе јесте и треба да лежи снага Србије – у одлучности да остане усправна и своја. Неизвјесно окружење поново ставља Србију, а и Републику Српску, пред изазов да пронађе свој пут и улогу у новонастајућем међународном поретку. У Европи поново актуелизована питања суверенитета и очувања идентитета, слободе и политичке независности несумњиво су најважнија и за српски народ. У науму да на, предака достојан начин, одговоримо на њих, једини извор истине и политичке и народне снаге биће наша историја. Зато многи, како је говорио књижевник и академик Дејан Медаковић, и “тврде да нас историја спутава, да подстиче наше нереалне снове. Као да осјећају да нам то мало подсјећање на прошлост даје снагу да им пркосимо и да им, без обзира на то да ли смо бачени на кољена, ипак пљујемо у лице”.